Utociste

Pocepaj se, duso!
Nek nosi ova noc
svu moju neizdrzljivu moc.

Da oci iscure
i usne osuse se
ne bi ni trepnule zvezde.

Spalicu recima sve oko sebe
unisticu, slomiti, zgaziti
a svet ce se opet ljubavlju zaraziti
I svi ce da nastave da zive kao da se nista nije dogodilo.

Kao da je mala stvar
sto neko ovde i tamo
umire
od boljke zvane kamen.

Naidju tako dani, kad rec nije dovoljna.Vise ce reci telo i oko.Usne su samo posrednik izmedju lica u ogledalu i onog koje se ogleda u nama.Koprena osmeha kojom skrivamo vulkane u grudima.
Sta nam je ciniti tada? Treba li se uviti u zlatnu tisinu ili izliti u necije uho bujicu klisea i tako utopiti sebe i svoje nemire u ravnu liniju?Sta god odlucili, kad ostanemo sami sa sobom prezivacemo malopredjasnje treptaje srca, gutati ih halapljivo i vracati opet ne bi li se pred sudom savesti pokazali ljudima.Jer nekada su nase duse bile ciste i mogle su da prime signale koji dolazise sa svih strana, razumevale su putokaze koji i ne behu to i isle su napred bez straha hoce li se sapleti o pomahnitali kamen.Sada, u jurnjavi za godinama, postale su zardjale praznine, slepi putnici koji tumaraju osvojenim destinacijama opijajuci se suzama, bauljaju po svom ponosu i ustaju opet potpomognuti nekim velikim nadama koje polazu u novi dan.
Svako jutro borim se sa snom.I svako jutro me pobedjuje.Bez obzira na to koliko je njegova prica nebulozna i beznacajna, fantasticna ili realna, sladji je njen ukus nego one koju sama pisem.
Volela bih da imam neverovatnu snagu misli, jer otkad je rec postala kratka, nedefinisana i onemocala nemam cime drugim da jamcim za opstanak medju onima ciji su glasovi - dvoglasi.
Mozda je ipak teze sa jednoglasnim pesmama.One odzvanjaju svaki put isto, ne stide se pred ocima slusalaca.Postovace kucni red reda radi, samo da bi u slobodno vreme dreknule jace i razgovetnije.One znaju da ih ja znam naizust, ali vise vole da se sa mnom nadpevavaju nego da skinu svoje lance od alegorija i simbola i oslobode istinitu poruku iz sebe meni na uvce…
Umela sam da se uzverem uz oblake i dodirnem vrh sveta vrhom svoga nosa.Pevala sam svima jednako i ruke pruzala i onima koji ih nisu hteli.Bol je bio pravi a sreca je bila sreca.Ko je na mene bacio zle cini pa sam postala toliko mala da me mesaju sa tudjim pricama i posle zaboravljaju?Kada sam prestala da budem pletisanka svoje stvarnosti, bacila u stranu pletivo, da bih se obukla u otrcani dzemper od tudjih sanja?
Istog onog dana kada nije bila dovoljna samo rec, kada je telo i oko moralo da joj pomogne…da zajedno sa njom slaze kako je sve u redu.