Utociste

I’ll never let you see
The way my broken heart is hurting me
I’ve got my pride and I know how to hide
All the sorrow and pain
I’ll do my crying in the rain

If I wait for cloudy skies
You won’t know the rain from the tears in my eyes
You’ll never know that I still love you
So though the heartaches remain
I’ll do my crying in the rain

Raindrops falling from heaven
Will never wash away my misery
But since we’re not together
I’ll wait for stormy weather
To hide these tears I hope you’ll never see

Someday when my crying’s done
I’m gonna wear a smile and walk in the sun
I may be a fool
But till then, darling, you’ll never see me complain
I’ll do my crying in the rain
I’ll do my crying in the rain
I’ll do my crying in the rain
I’ll do my crying in the rain

PS. Ja nemam snage da se prepustim osecanjima nekim sto kuljaju iz grudi.I radije bih da cutim, trpim i gubim nego da se borim za nekog ko se ne sme odluciti…

I tako odem ja nepravedno i nicim izazvano na filmske.Drugaricin brat je radio na ulazu pa nas je pustio.Gledale smo film Sinovci koji je trajao 2 i po sata.Film stvarno ima sta da kaze i poruka je zaista potresna.Ovom prilikom ga preporucujem svima ali samo ako ste spremni da vam u bioskopu proradi reuma i isijadikus.Mnoooooogo je vremena utroseno za nesto sto se moglo reci sa manje monologa.
Zanimljivosti tek slede…
Moja drugarica radi u hotelu My place gde su smesteni glumci.Otisle smo tamo da bi ona vratila jaknu koju je pozajmila od koleginice.I da ona koja je bila u jakni pocela je da prica kroz nos, a ja … verovatno kroz bubreg Dok sam bila odsutna ona je prepricavala kolegama utiske sa filma, koji joj se inace nije dopao: “Mogo je glup film!”, govorila je, da ne kazem drala se na sav glas.I sad sledi ona klasicna scena - dvojica od glavnih glumaca stajali su iza nje.”Glup je film, a?”, upitase a ona sva posramljena poce da im se izvinjava. (Znaci nikad im se ne bih izvinila!Ja kao publika za koju se film pravi imam pravo na svoje misljenje!!!) U nadi da cu da povadim situaciju zamolila me je da kazem svoje misljenje o filmu.I jesam.”Mnogo ste ga oduzili!”, rekoh i oni se naljutise zaboga i izadjose ispred da cekaju taxi.
I sad se moja Beka jede ziva jer joj od misljenja nekih tamo glumaca koji su se prvi put pojavili na filmu zavisi posao.I to glumaca koji ne umeju da podnesu kritiku.
Grrrrrrrrrrrrrr…Necu nikom da se slihtam! Pogotovo ne njima!
Vecito krijemo svoje pravo misljenje o necemu iz straha… eto, naljutice se prijatelj, naljutice se profesor, naljutice se zaboga ceo svet.
Ja kazem ne.A vi?

…sljive opadaju… Da, da a ja ih skupljam! Kako me bole misici koje nisam ni znala da imam pa to je nesto neverovatno!Ma nema covek ce za 1000 dinara svasta da uradi.Ipak nije bilo tako strasno.To je bio moj prvi posao u zivotu.Prosto me je bilo sramota sto sam svoje prve pare zaradila sa 20 godina, ali bolje ikad nego nikad.
Drugarica me je dan pre toga zvala i kad sam joj saopstila sta cu ja sutra da radim ona je bila zaprepascena.”Zaboga, nisi ti neki zemljoradnik!!!Ako hoces da zaradis neku kintu bolje se zaposli u kaficu ili na nekom normalnom mestu.Odakle ti ideja uopste da ides da skupljas sljive?”, sa gadjenjem je govorila.”Treba mi hiljadarka, da kupism neke stvarcice tipa lak za kosu, mleko za telo…”, poceh da se pravdam (?!) “Pa dobro nije valjda da ti bas toliko treba!”, odgovori ona na moje smirivanje situacije.E to je vec preslo svaku granicu! Povisenim tonom rekla sam joj da ja idem tamo a ne ona i da ako ce zbog toga da me se stidi ne mora da siri pricu kako sam zemljoradnik koji skuplja sljive u nekom selu pored Prokuplja.
Poludela sam!!! Kako neko ko je ceo zivot imao sve na dlanu moze meni da sudi, neko ko mi je prijatelj, ko me ceni zbog onoga kakva jesam a ne zbog etiketa na mojim majcicama……..
Sad mi je lakse.
U svakom slucaju ja zaradih tu hiljadarku svojim trudom i radom.A sad sam takodje i berac sljiva sa iskustvom
A upoznala sam i frajera.Sta da vam pricam, ljubav na seoski nacin.I tako, idem sad do grada da uzivam u plodovima svoje upale misica, tj. u onima koji su ostali

koja je bre vise fora sa ovim sexom? ispade da mi samo to u zivotu treba da budem srecna ili bolje da se izrazim, ispunjena. i kako ja saad da dojem i kazem svom kretenskom momku “zelim te” kad on brate zamislja sex tako sto ce da ga gurne i toliko? a gde je tu predigra, mislim ja ne mogu da se napalim kad njega zasvrbe prsti, aman!
i tako evo lutam ja po internetu, kao gledam neke erotske price a u stvari podsecam se kako ono bese, nesto sto babe saputale kao, nije za malu decu.i ne vidim nista zanimljivo.svi se loze na neke sekretarice sa isokim stiklama, ja tu ne vidim pravu zenu nego neku izmisljenu pornicarku koja lize svoj ogromni nokat na srednjaku i onda ga gura gde sunce ne sija…
i na kraju ispade sex jedna najobicnija glupost, nagonska potreba, zivotinjsko nesto pa meni prosto sramota bude kad razmisljam koliko mi u stvari fali neko da dodje i …
ma tracim vreme…
valjda sam ja neki idiot, tako ispada.mene treba neko intelektualno da impresionira da bi me i u sexu dobio skroz.treba mi da se borim za svoj polozaj i kad smo polozeni oboje.eeeee, na koga li tracim vreme? na coveka kome je ideja da vodi ljubav sa mnom toliko banalna i smesna.kao to ne cini vezu.kao nije to bitno, bitno da se mi volimo.
ako se volimo stvarno, daj da se volimo na sve nacine.
idem da spavam.
mozda mi se posreci neki vlazni san

U svoj svojoj prizemnosti, ljubav ipak jeste velicanstvena.Ona pruza patnju kao inspiraciju velikim pesnicima i kao duhovno prociscenje obicnim ljudima.Uci nas kako da prebolimo ali ne i zaboravimo, uci nas da letimo i kako da dozivimo najsavrseniji bol kad nas samoca gurne na najhladnije dno.

Dozovi me krikom ranjenog srca i okupaj me krvlju koja je iz njega potekla kada ga je daljina pocepala od mog.Miluj me trepavicama i kroz pore moje koze unesi projekciju svojih ociju u moju nepromenljivu sustinu.Osmotri.Na zgaristu nekadasnjih ljubavi cveta zivot.Cvet lepsi od svog cveca koje je nebo videlo.Zalij ga smaragdnom suzom, sjajnom poput lednika koji se topi na mojim usnama dok se u poljupcu spajaju sa tvojima.Neka poraste i oboji se u boju tvojih ociju.
Volim te!!!
Svaki realan nacin da ti to kazem, svaki osmeh i stisak ruke… bezvredan je.Volim te najlepsim snovima koje cu tek sanjati i pricama koje cu tek ispisati.
Sreca je sto spavamo pod istim nebom.

Gledas me svaki dan, detinje radoznalo, sa trunkom neverice u uglu desnog oka.Sa tvojih usana zjapi osmeh zaostao za ono malo reci sto razmenismo.Odbljesak stvarnosti na tvom licu govori samo o dugim godinama naseg poznanstva ciji se obrisi stapaju u jedan veliki upitnik.Pravi izazov je naci odgovor na mene.
Osvetli me sakom suncevih zraka, polij me nebom, stavi da visim sa drveta zivota, naslikaj na zidu pecine u trenutku kad ti se cinim najblizom.Da li ce kicica tvojih misli uhvatiti i moj dah, pulsiranje vena ili igru moje kose na vetru?
Pripadati necijem zivotu znaci biti prisutan u njemu.Ono sto vidimo na ljudima jesu nista drugo nego oklopi koje ponosno nose.Oni mogu biti blistavi kao kod srednjovekovnih viteza ili pak pocepane i prljave pamucne tkanine poput Spasiteljevih, ali su ipak samo oklopi.A oklopi su nista drugo nego uniforme ratnika.Uniformama ih cini njihova svrha – da zastite od ostrih strela kojima nas zivot gadja, sakriju oziljke iz negdasnjih bitaka i sacuvaju ono malo srca sto je pod njima naslo utociste.Retki su oni koji sa sebe zbace stit od predrasuda, strahova, ideja i znanja.Pa cak i tada, kada slavno ogoljeni koracaju neprijateljskim granicama, sputani su bespomocnoscu i ukalupljeni sopstvenim likom koji su vremenom zaboravili, glumeci svoje idole.Ima mnogo cudi, koje parazitiraju na svojoj misli ne shvatajuci kako malo treba za setnju po vodi.
Usudi se!
Svecano priznajem da ni malo ne licim na svoj autoportret.Umem da puzim po oblacima i plivam u uzarenoj masi Zemljinog jezgra.Iz ociju mi rastu purpurni cvetovi, sadim drvece na kome uspevaju srca, uzinam zvezde.Govorim.Volim.Stradam.Kada me ubiju,rodim se.Apsorbujem umetnost, kulturu, znanje.Emitujem muziku i smeh.
Kafic se prazni.Nemoj da budes onaj ko sam za stolom ceka bilo koga.Budi onaj koji ce i u lebdenju plasticne kese da prepozna lepotu – prolecni vazduh.Napicemo se mirisom mandarine i u obicnim mestima prepoznati svet o kome se cuti.Kada se umorimo miris bagrema pokazace nam kraj staze procvetali hlad.