Utociste

Sta ostaje kad ne mogu vise ni da se rasplacem? Nerviranje, ispaljivanje, kuliranje, pijancenje, poljupci, drugarstva… sve mi se bre vise skurcilo! I bas me briga sto se ne izrazavam lepo i sto mozda imam greske u kucanju i ne znam ni sta cu da napisem sad ali pisem jer moram jer nema nikog oko mene da se pozalim da mi kaze “ma teraj sve u picku materinu” i da me zagrli i kaze kako ce sve da bude ok kako je to samo novogodisnja zurka kako ce da bude isto sutradan i kako nije bitno gde si i kako je bitno da si sa ljudima koje volis. Istina je to. Ja cu da budem sa ludima koje volim ali osim njih bice tu i jos desetine i desetine elektronaca koji bre nisu sposobni za zivot a kamoli da se provedu i naprave zurku. JAO!!!!!! Kako sam bre nesrecna ovih dana!

I sad sam se setila kako bi juce bilo godinu dana da sam se smuvala sa svojim bivsim deckom, koji je inace mnogo fin bio i dobar a ja sam ga ostavila i sto je najgore nisam se setila ni da ga pozovem juce - valjda. Ma pamcenje mi je otislo skroz!!! Samo sedim pored kompa, kao idem na fax, kao druzim se s ljudima a ustvari samo pusim cigare i opijam se i pokusavam da zaboravim sta mi sve smeta i ko me sve nervira i da ne mogu neke stvari da promenim i da ljude jednostavno ne mozes da nateras da budu odani i da misle na tebe. Ijaoj.

Uzdisem a majke mi najradije bi da crknem i da se ne nerviram vise. Vec dve nedelje sam sjebana maximalno umesto da budem srecna.

A u qrac sve!!!

P.S. Znam sta ostaje! Ostaje samo cir na zelucu!

Ne secam se tacno kad sam izgubila euforiju. Mora da je to bilo negde onih godina, ‘99. i 2000. kad sam shvatila da zivot nije bajka i da nista nece doci samo od sebe, po zasluzi, osim kazne.

Vec godinama sam, nekoliko nedelja pre 31. decembra, u katastrofalnom psihickom stanju. Razmisljam o godini koja je prosla, secam se svih uspona i padova i umesto da odbacim sve sto je gorko i mucno u njoj bilo, upravo se ti trenuci zadrzavaju u mojim mozdanim vijugama, ne ostavljajuci ni malo mesta za lepe trenutke koji su…valjda…postojali. Ne secam se… I kad se u minut posle ponoci okrenem za starom godinom, ne vidim nista. Osoba koja je u njoj zivela, preselila se u novu godinu, umesto da ostane u staroj. I proganjaju me njene greske i njeni grehovi, njena nadanja i ocekivanja. I tako se cini da vec godinama stojim, da se nista ne menja sem godisnjih doba.

Zelim da krenem napred. Necu vise da stagniram. Hocu da poletim, ludo i nezaboravno, bez razmisljanja, da, kako bi M. Antic rekao “siroko disem vazduh” i napokon, ostavim sve sto je proslo u pluskvamperfektu a da  moje vreme delovanja bude futur.

A onda stanem na ludi kamen, sapletem se, pa sve ispocetka.

A pocetka nema.

A nema ni kraja…