Utociste

Bio je neki pogresan dan, nestvaran…

Bilo je glupo mesto, nepoznato drustvo, smeh, alkohol, cigarete.

Samo jedan pogled  i … mislim da vise nikoga u zivotu necu pogledati.

Slucajni zagrljaj… Tu mi je mesto! To cekam! Sve ovo vreme, kao da je nedostajalo bas to bice, neko ko mi je bio minoran, koga do tad nisam ni primecivala. Nije postojao.

A sad je veoma ziv. Ne toliko prisutan, ali pozeljan.

I ne znam vise sta je sve to. Mozda je ljubav, mozda opsesija, mozda samo pecanje i

lov u mutnom, da brze prodje vreme.

…A kad me pogledas, u zemlju propadam, mada znam da ti se

dopadam…

“Suoci se sa posledicama svojih postupaka”, govorim sebi ovih dana.

Puno sam gresila, lagala i varala, obmanjivala

i doslo je vreme da platim za svoje greske.

Uzasno boli. Tesko je. Osecam da ponovo postajem kamen na vrhu planine, nedodirljiv svima, mrzak i sam sebi… I ako! Kazem i ponavljam:”Sve se vraca… sve se placa”.

Jednoga dana, kad okajem svoje grehe, mozda cu moci da poletim opet,

da budem srecna i zaljubljena i voljena,

zadovoljna sobom…

Mozda…

Mozda se to nikada i nece desiti,

ili nikada necu uspeti da prepoznam svoju srecu ili nisam umela da je prepoznam

dok sam se valjala u njenom narucju…

Svima bliskima koji ce ovo procitati:

VERUJTE, BOLI VISE NEGO STO VAS JE OD MENE BILO STA ZABOLELO.

I nek boli.